BROD ZA LUTKE - Egzistencijalna praznina savremene žene

  

TUROBNA "BAJKA" O SAVREMENOJ

EGZISTENCIJALNOJ KRHKOSTI



POZORIŠTE

Dijagnoza stanja i duha vremena koju daje Brodić za lutke bolno je, jezovito, strasno, a ipak poetizovano viđenje egzistencijalne praznine savremenog urbanog marginalca koji, krajnje očajan, propušta autobuse što prolaze i više ne veruje u mogućnost da se svet može uputiti na pravi smer.

Drama donosi sedam inkarnacija junakinje, sedam metamorfoza njenog pasivnog ženskog principa. Sve vreme je ista Žena, samo uloge i egzistencijalne statuse menja s neverovatnom lakoćom. Promena uloga odvija sa sugestivno privlačno i izdaleka podseća na tip ekspresionističke 'drame nagoveštavanja, kakve su pisali Reinhard Sorge i Walter Hasenklever u drugoj deceniji prošlog veka. Ali samo izdaleka. (...) Autorka nam predočava polifonični dramski prostor, sačinjen od sedam zapleta u sedam različitih ambijenata. Pred nama se oblikuje njena iznuđena intimna priča u kojoj simboličnu moć imaju beznađe, okrutnost i apsurdnost zbivanja.    Tea ŠTOKA, iz programa predstave

 Drama Brodić za lutke za proizvodno načelo bira suočavanje paradigmatične šeme bajke s banalnošću savremenog, urbanog sveta. Ali, desilo se nešto novo, kreativno: oba niza se prepliću, dopunjuju, ogledaju se jedan u drugom, jedno drugom su čas stvarnost čas iluzija – oba u neprekidnom begu pred vlastitim identitetom: stvari nisu samo ono što jesu, one su i nešto drugo, dvosmisleno, višesmisleno, bez temelja i s korenima do pakla, s lakoćom se poigravaju u poznatoj, razređenoj atmosferi i guše se u melanholičnoj, samrtnoj fatalnosti. (...) U banalnoj situaciji iznova se otvara zemlja, iz utrobe se diže vriska demona i zadah krvi. U želji za životom Devojčica je otvorila vrata zabranjene sobe i iznenada su iskočile zveri, ruši se siguran svet – u kojem mama s lakoćom otera pretećeg čiku a oštećene igračke otac uvek može da pošalje dalje na brodu za lutke. Uskrsnuće fantastične šeme u trenutku nadilazi isključivo pojedinačnu, individualnu priču, na površinu izranja kompleks kolektivnog arhetipskog straha, u kojem se prikazuju izbledele slike rata, zapaljenih kuća, prognanih i mučenih ljudi, unakaženih tela; proganja paradigmatičan čovekov usud ugroženosti i prolaznosti, dok se svaki čas može desiti da Bogić / dune vetrić/ pa odnese taj gnezdić / boli boli trpi, boli boli trpi.

 

A devojčica je postala Alisa, ne osvrće se, stoji na pragu Čudesne zemlje i sanja snove. Čeka je Češajerska mačka ili Kraljica koja naređuje: Odsecite joj glavu? Ne, banalnost je spremna: snovi i prva ljubav ostvaruju se u polukriminalnom društvu nadrogiranih skvotera i u grupnom seksu. Jasno je da i bajkovita Snežana u kući patuljaka nije samo kuvala i čistila; u mnogim starim kulturama raširen je običaj ritualnog razdevičenja, koji je praktikovan iz straha pred demonskom moći ženskog pola (...) Devojka je neko vreme živela kao “sestra” u kultnoj muškoj kući koja je ženama uvek strogo zabranjivana. Uloga “sestre” je  cenjena, devojka poštovana, i pre odlaska iz muške kuće morala se obavezati na ćutanje, u bajkama “umiranje”, kao što je umrla Snežana, dok u staklenom kovčegu nije dočekala pravog bračnog partnera.

Opet se provalilo tlo, zinuo je ponor nesvesnog, podigli se arhetipi rata, nasilja, haosa: sanduk s oružjem, razbijene šoljice, džezve nema, lončić je napuknut, Snežana ne može više kući i niko neće znati / kako se ko zove / ovde dole. Devojka malo-pomalo postaje svesna da nije “kod dobrih ljudi”, da je njena luda nada izneverena, neostvarena je njena želja da bude prihvaćena, traži dalje. A kraljević, koji bi  Snežanu pretvorio u Zlatokosu, ironija je samog sebe. Tu se proizvodno načelo zbivanja obrće: bajka o Tri medvedića, tipična za žensku inicijaciju i ritualni brak s čudovištem, ovaj put cilja u realitet samozadovoljnog malograđanskog društva srednjeg sloja, gde pre svega treba “paziti”, ne paliti cigarete, ne piti, ne prespavati, ne u šoljicama za belu kafu posluživati čaj, gde se moraju saditi ruže na grobu, ići u crkvu... I kako su deca iz ritualnog braka po pravilu odmah ostavljana ili ubijana, i Zlatokosa rađa čudovište, sina koji nije naš: svoj greh je rodila, njena krv je nečista, kriva je, ona i sav njen rod! Ubilačka erupcija ksenofobije, neprijateljsko potiranje svake drugosti, ekskluzivni pritisak kolektivnog bratstva-terora. I ne treba ići u bajku, u stvarnosti je toga više nego dovoljno.

 

Brod za život plovi napred, plovi kroz močvare, gde u svom brlogu čuči mali Žabac, okružen lepim i skupim stvarima, poharanim iz napuštenih kuća; među njima Žabac se oseća velikim, monumentalno, duhovi bivših vlasnika za njega su “stvar želuca”. Palčica prihvata njegovu pomoć, ostvaruje se kao uspešna umetnica, a poljubac koji bi ružnog žapca pretvorio u lepog kraljevića, (opet) je šipak. Očaj raste. Ništa više nije kao pre, iluzije su isparile, sve se polako kruni i izmiče, između susreta, aplauza i kamera udara samoća, defektnog sina Palčica ne prihvata, mama ne govori s njom, očev brodić za lutke gori, uspomena na njega je daleko i boli kao otvorena rana

 

Svet je njen a njen je i pakao, rađa se neprijateljstvo i želja da trpljenje “naplati”; očaj raste. Kroz kanibalski seks s Orlom od Princeze postaje Žena u mračnoj zemlji, koja bi rado unutra, kojoj je hladno, koja je mrtva, koja ne može ni da ode ni da ostane, koja vrišti od straha; sada je kraj svih iluzija, stigla je do svoje istine? U pozadini straha ocrtava se bajna uspomena na ritualno hranjenje orlova, koje su arhaične grupe potom ubijale i slale, kao glasnike, u zemlju mrtvih. Iz još većih dubina izranja predstava ptice kako nosi junaka/junakinju preko mora, koju on/ona mora hraniti vlastitim mesom. I upravo na dnu pokazuju se obrisi prastare slike smrti, koja širi svoje ždrelo od zemlje do neba, guta mrtvace i hrani se njima.

Na kraju, tu je šuma, u bajkama tako česta granica između sveta živih i sveta mrtvih. Drveće zavija, da se krv ledi, obožavaoci lutaju oko kućice Ivice i Marice, ona, Veštica, čami u samoći i nemoći, sama sa sinom, koji je nevidljivo priviđenje u njenoj glavi, sa željom-potrebom leže u čisto da zaspi i izjutra se ponovo rodi... Brod, koji je devojčicu odveo u život, plutao kroz predele, pećine, močvare, na zapad, stalno dalje na zapad, kljunom je kucnuo u dveri smrti.

Na tom poslednjem pragu, nakon namerno nepatetičnih, krajnje suzdržanih, a krajnje gorkih i  nemilosrdnih autoreflesija pojedinačne i kolektivne sudbine, može da se dogodi samo još očajnička molba-molitva: Tatice, napravi mi brod da odem, pošalji me kao pokvarenu igračku, lutku bez glave, princu lutaka da mi dâ novu glavu! Neću znati da sam postojala, neću znati da sam umrla, nisam živela u svetu kakav sam iskusila, nisam bila tamo. To se meni nije dogodilo. Hoću da se opet rodim, tatice moj!  - Alenka GOLJEVŠČEK, *Odlomak iz inspirativnog teksta slovenačke književnice, 

UMETNOST JE LEKOVITA I DALEKOVIDA

....Junakinja – umetnica; ne može bolje.... Impresivno je to kako je akcentovana želja za strašću, za emocijom... i eto nas opet kod žudnje za životom pa ma kakav on bio. Na kraju komada ona, moja junakinja, želi ponovo da se rodi. Ogromna snaga. Ona nije žrtva nego je (svesno) birala svoj put. Hrabro. Snažno. To tako vezuje i vuče publiku. Možda i zato što ljudi uglavnom nemaju hrabrosti u nekim ključnim trenucima u životu i onda ostanu ni tamo ni vamo. Strah je zavladao ne samo nama ovde i danas već čitavim svetom. A mi smo se posebno nagutali straha u poslednjih... mnogo godina, a taj strah se uvukao u krvotok ljudi, prenosi se na generacije i ne znam kako ćemo ga se osloboditi. Nije nikakva tajna da je strah jedna od najjačih ljudskih emocija i da upravlja ljudskim životom. Mi smo kao narod, pride, u specifičnoj situaciji naspram straha. Overdozirani smo njime. Ogromna tema. Vuče da sad razlažeš kako je najgore to što je on polusvestan, polukonkretan... A ta moja junakinja iz „Broda za lutke” nema straha bez obzira na težak život. Težak život? Kome je život uopšte lak? Mislim da je u stvari tu negde ključ te junakinje, te predstave – pa šta ako je težak, pa nego kakav je život nego težak. I otuda ta snaga i spremnost, ona izvire iz svesti od samog starta da je život takav kakav jeste. Junakinja hoće ponovo da se rodi i možda ništa ne bi ni menjala nego hoće opet isto. Fascinantno. Ljudi to prepoznaju i vezuju se. Vidim da žene posebno, vidno emotivno potresene izlaze sa te predstave.......Ako se osvrnemo na literaturu Kundera bi rekao „nepodnošljiva lakoća postojanja”, Tagore „u naporu je radost”...  Jasna Đuričić 

Milena o "Brodu za lutke"

 

Prvo, bajke su jako okrutne. Zato što je život okrutan i one predstavljaju inicijaciju u svet odraslih. Može da bude i drugačije ali tragači moraju da prođu određene krvave rituale. Ti rituali znače da moraš da prođeš, okrvaviš stopala, moraš da znaš ili da pogodiš, moraš da imaš nekog ko će da ti pomogne da nađeš. Znači, gospodin Slučaj je vrlo važna stvar u bajkama, a taj gospodin više od svega izaziva strah i jezu. Nema božanskog u bajkama, samo čudesnog. Nekad čak ne pobede oni koji su na početku dobro pozicionirani, nego oni koji imaju čudo. Zato je u ovoj drami jedna umetnica. Ona poseduje čudo u sebi. Osim toga što je čudo, ona je čudovište. To, znači, nije bajka ili je jedna bajka koja je samu sebe pojela, samu sebe grize za rep na jednoj krvavoj vrtešci. Onda, bajke su prirodne. Fiziološke su, u njima su postojeće osnovne boje i ogoljeni odnosi. Senzualne su. Najbolje bajke nemaju pouku. Zato što ne služe za tešenje nego za jačanje i za uzbuđenje. I pripremaju za smrt. Jedino čudovišta i umetnici ostaju da žive, o njima se priča i priča, i plaše se ljudi. 

Mislim da su bajke krvava obredna inicijacija dece u svet odraslih, pune su konkretnih znakova i simbola koji se odnose na eros i smrt, na nasilje, na razne psihološke modele, ali ne one iz primenjene psihologije već u arhetipskom smisl ... Ja sam jako želela da napišem svog Per Ginta, priču o težnji za celovitošću ličnosti koja ne može, zbog velikih zahteva i prohteva i osetljivosti, da se ostvari ako čovek odbije da deluje u okviru zadatog modela. Iskrena celovitost nije moguća, ali je stvaralac može postići beskompromisnim radom na sebi. U bajkama, naročito onim starijim, postoje likovi koji nisu ni dobri ni loši, oni su jednostavno izabrani. To su upravo bajke koje najviše volim...   - Milena MARKOVIĆ

MILENA MARKOVIĆ 

Umetnički angažman Milene Marković posvećen je distorziji stvarnosti, razaranju mitova i preoblikovanju životnih surovosti i neminovnosti u snažne i potresne jezičke slike iz kojih jednakom snagom izviru lament i bes.

Milena Markovićrođena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala je na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti sa dramom „Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru“, juna 1998. Predstava je igrana na sceni Jugoslovenskog dramskog u Beogradu, gde i njen sledeći komad, „Bog nas pogledao - Šine“, za koji je dobila specijalnu nagradu Sterijinog pozorja. Dramu „Beli, beli svet“ napisala je za Belef, dok je jednočinku „Šuma blista“, koja se igra na sceni Ateljea 212, napisala za ciriško pozorište Šaušpile. Za dramu „Brod za lutke“ nagrađena je priznanjem za dramsko stvaralaštvo „Borislav MihajlovićMihiz“. Za komad „Nahod Simeon“, koja je premijerno izvedena u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, dobija Sterijinu nagradu za najbolji tekst.

U novembru 2007. dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“ za prvu knjigu „Tri Drame“. U Boru je sa glumcima naturščicima režirala „Operu za tri groša“ Bertolda Brehta, što je zabeleženo u dokumentarnom filmu, „Rudarska opera“, u režiji Olega Novkovića. Sa Novkovićem je sarađivala i na igranom filmu, „Sutra ujutro“, za čiji je scenario nagrađena na festivalima u Aleksandriji, Minsku i Vrnjačkoj Banji.

Po sopstvenim rečima, pre svega je pesnikinja. Do sada je objavila tri zbirke poezije, „Pas koji je pojeo sunce“, „Istina ima teranje“ i „Crna kašika“. Predaje kreativno pisanje na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum.

U kategoriji wiki-citati, najveće internet enciklopedije, zabeležen je njen autopoetički stav: „Sreća kao kategorija spada u domen kiča. Često se ogleda u samoobmani ljudi koji suze svoje želje. Jer, šta je za jednu osobu sreća, za drugu nije i zato je ona u malim, a ne u tako krupnim stvarima kao što je ljubav. Sreća je u detalju, a ne u celini. Zato je bol sveprisutan i večan jer je smrtan i ranjiv i divan i gadan.“



EROS, NAPOKON  -    Pogodak u želudac 

Bojan MUNJIN   

 

Predstava "S druge strane" govori o usamljenosti žene srednjih godina, a "Brod za lutke" crna je vizija ženske seksualnosti izmrcvarene u igrama vulgarnosti, moći i nasilja, no i jedna i druga izvedba prikazuju život kao bljutavo prizorište u kome se iluzije mladosti rasprskavaju na tupom betonu realnosti. Zato Milena Marković miješa morbidnu stvarnost i junakinje iz bajki: Snjeguljicu, Zlatokosu, Palčicu, Alisu i druge da bi pokazala kako inicijacija svih djevojčica ovog svijeta u klub odraslih realno prolazi kroz bajku, ali ni u najčednijoj fantaziji ne može proći bez slinavljenja i pohotnog znoja većine koja ih okružuje.
 

Scenom promiču ludi patuljci, okrutni medvjedi i zastrašujući klauni da bi se pokazalo da iluzije djetinjstva i rezignacija odraslih stanuju zajedno i da je život žena i svih nas zajedno priča o zlu i nevinosti u kojoj se bijele košulje (ženske) mladosti tokom vremena gužvaju masnim prstima i mrljaju krvlju, spermom i zadahom ljudske neobuzdanosti. 

Slovenačka predstava “Brodić za lutke” beogradske dramske autorke Milene Marković, u režiji Aleksandra Popovskog, proglašena je najboljom na 55. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, kako odlukom stručnog žirija, tako i Okruglog stola, čime je ponovljen uspeh koji je ta drama ostvarila prošle godine, u verziji Srpskog narodnog pozorišta i režiji Ane Tomović. Reditelj je u okviru pažljivo odabranog stilizatorskoga postupka  u smislu karikaturalnog predstavljanja uobičajenih likova i situacija iz bajki dinamično i veoma jednostavno  interpretirao čitavu priču, oslonivši se na minimalistička scenografska rešenja autorske grupe Numen, koja je u osnovi sačinjena od nekoliko belih drvenih stolova različitih veličina. Glumac se na sceni koja je izgubila iluzionističku funkciju nalazi u praznom prostoru, suočen sa jedino preostalim evidentnim: sopstvenim telom.

BAJKE KAO ODRAZ OBREDNE INICIJACIJE - Zadiranje u božanski haos

Ka­ko je to odav­no uoče­no , mi­to­loški ko­re­ni ba­jke su pre sve­ga u ob­re­di­ma ini­ci­ja­ci­je. Ob­re­di pre­la­za (ini­ci­ja­ci­je) de­fi­nišu no­vi ži­vot­ni sta­tus je­din­ke u za­jed­nici, kroz sis­tem iden­ti­fi­ka­ci­ja i pro­vera: sta­sa­van­je deča­ka u mom­ka-rat­ni­ka-pastira-zeml­jo­rad­nika, de­vo­jč­ce u de­vo­j­ku, mom­ka u mla­dožen­ju, de­vo­jke u ne­ve­stu, uključi­van­je u no­vi dom pod okril­je dru­gih božans­kih kuć­nih zaštit­ni­ka, itd. Li­ne­ra­nim ni­zom funk­ci­ja u ba­j­ka­ma, ko­je is­pun­ja­va­ju (ili ne is­pun­ja­va­ju) nje­ni li­ko­vi, le­gi­ti­miše se ju­n­ak ba­jke u no­voj ži­vot­noj ulo­zi. Ge­nea­loš­kom, di­jahro­nom ana­li­zom, u po­ređen­ju sa folk­lor­nom građom, is­po­stavl­ja se da to ni­su, prvenst­ve­no, in­di­vi­dual­ne pro­vere us­me­re­ne na po­je­din­ca, već je tu reč o iz­ba­l­an­si­ra­nom, re­la­cio­no us­lovl­je­nom, sis­te­mu meću­sob­ne iden­ti­fi­ka­ci­je, u ko­jem (na ne­jed­nak način, pre­ma sta­tus­no-društ­ve­noj po­zi­ci­ji) učest­vu­je ce­la (mi­kro)za­jed­nica, uključu­jući i nje­ne božans­ke pa­tro­ne.

 Vidl­ji­vo je ro­dovs­ko pra­po­re­klo ba­jke, gde je ob­red­ni obra­zac ini­ci­ja­ci­je (ukup­no)ko­lek­tiv­ni čin, ko­ji se od­vi­ja ka­ko po ver­ti­ka­li (ka ono­stra­nom), ta­ko i po ho­ri­zon­ta­li (na društ­ve­nom pla­nu). Ba­jke ta­kođe po­ka­zu­ju da ne po­sto­ji ja­san pa­rale­liz­am u sta­tus­noj iden­ti­fi­ka­ci­ji mla­dožen­je i ne­ves­te. Evo pri­me­ra: pro­vera mla­dožen­je je oba­vez­na, pro­vera ne­ves­te ni­je oba­vez­na; mla­dožen­ja je u ri­vals­kom od­no­su sa ono­stra­nim, ne­ve­sta u re­dov­nom: ala-zmaj je za mla­dožen­ju uvek is­kušen­je, a za ne­ve­stu sa­mo neiz­bežna po­laz­na tač­ka nje­nog no­vog sta­tu­sa; ako se i nađe u ri­vals­kim od­no­si­ma sa ono­stra­nim (na pri­mer, u ba­j­ka­ma ti­pa zmi­ja mla­dožen­ja), to je oba­vez­no na re­la­ci­ji svoj-tuđ (do­maći i tuđi zaštit­ni­ci plod­no­s­ti).  

Dakle, nje­ne i nje­go­ve kva­li­fi­ka­ci­je za brak ni­su jed­na­ke. Ne­ma sum­nje da se ta kva­li­fi­ka­ci­ja tiče plod­no­s­ti kao vred­no­s­ti, a iz struk­tu­re ba­jke zaključu­je­mo da se u sluča­ju ne­ves­te ta vred­no­st is­po­stavl­ja u nje­noj PO­DRA­ZU­ME­VA­JUĆOJ ve­zi sa ono­stra­nim, a u sluča­ju mla­dožen­je u RI­VALS­KOM od­no­su sa ono­stra­nim…. Ba­j­ka je for­ma ko­ja nam – i da­nas – po­ka­zu­je da je plod­no­st “me­di­jal­na ka­te­go­ri­ja” u ko­joj se ost­va­ru­je po­ve­za­no­st ono­stra­nog en­ti­te­ta i že­ne – na način do­vol­jno upo­re­div sa obrascem u ko­me su nas­ta­le be­ličke fi­gu­ri­ne. Be­lič­ka ja­ma tiče se sa­kral­nog kru­ga plod­no­s­ti u ko­me su po­ve­za­ne žena, zeml­ja, se­me i sper­ma; ba­j­ka prois­tiče iz obras­ca u ko­me se ta plod­no­st pre­vo­di iz do­mena ono­stra­nog na društ­ve­ni plan, u svet lju­di – iz ver­ti­ka­le (sa ono­stra­nim) u ho­ri­zon­tal­nu (međul­juds­ku) ko­mu­ni­ka­ci­ju.

I kad se sve to ko­načno rasp­le­te i ba­j­ka rea­li­zu­je, po­ja­vi se le­po­ta. U svim va­ri­jan­ta­ma priče o Pe­pel­ju­gi, ona je sve vre­me obe­ležena atri­bu­ti­ma ko­ji slušao­ci­ma obz­nan­ju­ju nje­nu di­rekt­nu ve­zu sa ono­stra­nim – bi­lo da su to vre­te­no i pređa, ili sa­mo u ime­nu (pe­peo sa ognjišta), hto­ni po­ten­ci­jal plod­no­s­ti jes­te njen glav­ni atri­but od počet­ka priče, ali će se ona pret­vo­ri­ti u le­po­ti­cu tek na kra­ju, uoči sa­mog venčan­ja. Lu­di Van­j­ka ko­ji ta­vo­ri iza pećke, po­staće lep i sta­sit mo­mak ta­kođe tek kad zado­bi­je ne­ve­stu, kao što će i zača­rana prin­ce­za zau­vek zba­ci­ti ža­blju kožu kad je že­nik, ko­načno, os­lo­bo­di ča­ro­li­je. Ba­j­ka ima do­sta “šifro­va­nih načina” da pošal­je tu poru­ku, i na­jčešće se kao si­no­nim le­po­te po­javl­ju­je ras­koš (zado­bi­je­no carst­vo), ali ni­je teš­ko uvi­de­ti da je – pos­redst­vom ba­jke – le­po­ta ri­tual­na obz­nana plod­no­s­ti U SVE­TU LJU­DI. Do­puns­ki niz funk­ci­ja u ba­j­ka­ma jas­no nam to pot­vrđu­je: ži­vo­t­in­je kao (čarob­ni) po­ma­gači, bu­dući da ne spa­da­ju u ka­te­go­ri­ju     ČO­VE­KO­VE DRUŠT­VE­NO­S­TI, le­pe su (ako je to važno za priču) u dos­led­no in­verz­nim po­zi­ci­ja­ma. Čo­ba­nin će iz ba­bi­ne er­ge­le oda­b­ra­ti na­jruž­ni­ju ko­bi­lu da mu bu­de na­gra­da (i bu­dući po­ma­gač) jer je ona tak­va sa­mo za ljuds­ko oko. Inače je, kad ni­je iz­ložena ljuds­kom po­gle­du, na­jlepša i na­j­bol­ja. Njena čarob­na suština do­la­zi do iz­raža­ja sa­mo u auten­tičnom sve­tu božans­ke pri­ro­de, božans­kog st­va­ran­ja.

Trans­for­ma­ci­ja čarob­nog u le­po jes­te pro­ces čo­ve­ko­vog ov­la­da­van­ja pri­ro­dom, pret­va­ran­ja sa­kral­nog prin­ci­pa u proiz­vod­ni pro­ces. Za­to se i deša­va da se sklad­no­st (le­po­ta) pre­poz­na­je kao nešto čo­ve­ku pri­ja­tel­js­ko, a ružnoća (nes­klad) kao nešto ne­pri­ja­tel­js­ko: to je od­nos uređe­nog sve­ta (u kak­vom čo­vek je­di­no može da op­sta­ne) na­spram (božans­kog) ha­o­sa u kom vla­da­ju čo­ve­ku ne­do­stup­ni (in­verz­ni) za­ko­ni, ko­ji ga – pos­le­dično – mo­gu uništi­ti. Lu­di­lo me­na­da je pro­jek­ci­ja čo­ve­ko­vog stra­ha od božans­kog sve­ta u nje­go­voj de­vičans­koj iz­vor­no­s­ti. Le­po­ta je te­ko­vina uređe­no­s­ti, pri­pi­toml­ja­van­je božans­kog ha­o­sa. Oki­van­je u (vidl­ji­vu i merl­ji­vu) for­mu – opa­san je po­sao jer zadi­re u božans­ki ha­os. Za­to je “le­pa for­ma” ne­mo­guća svu­da ta­mo gde su ver­ujuće in­ve­sti­ci­je ja­ke (gde su božans­ke si­le nes­av­la­di­ve), a že­nid­be­ni zada­tak do­vo­di ju­n­a­ka ba­jke u smrt­nu opas­no­st.

Autor teksta: Ljiljana Bailović