KRV JE KRV
- Sto put sam ovdje stoku ugonio, na svoje rođeno ognjište. Kukala mi majka. Kud ću ja i šta ću ja sad sa sobom, čika Halile?
- Kud i dosad. ču?! Đe ćeš?! Đe i ja... Ne vidim ja u čemu je razlika.
- U tome što ti imaš svoje ime, oca, majku, uspomene, djetinjstvo. Šta je meni od svega ostalo?! Ruševina i spolja i iznutra. Ono što sam dosad imao, danas je pomrlo! Gotovo! A ovo što sam našao , tuđe, nikad neće biti moje! Nikad!!! U tome je razlika. Nemam kud. Ni naprijed, ni nazad...
- Čekaj, čekaj,... Iste su nama aljine, samo što sam ja na moje davno sviko... Na meni je odijelo Safet bega i Đura Barbarića. Na lijevoj nozi Đurova, na desnoj Safetova cipela. Samo mali i jadni ljudi misle da su rasparene.
- A čije ću cipele ja da obujem?!
- Svoje! Te u kojim si do sad hodao. Rabijine i Ljubičine. Ne rasparuj!!! Ne razdvajaj ih!!! Jedna te na svijet donela, a druga te dojila i podizala...
- Dojila, podizala i lagala!!!...Moja noga više neće u Osmanagiće....
- Sikter!!!
- Promijeniću ime i prezime!!!
- Sikter!!!
- Druga je krv u meni, a krv je najvažnija!
- Krv je krv. Ona ne zavisi od kape koju nosiš, ni od boga kojem se moliš, ni od barjaka, ni od imena.... Mamlaze!
- Nosim tuđe ime, učio sam tuđe običaje...
- Ne možeš potezom olovke da izbrišeš prošlost. Ne može!
- Ne mogu ja živeti i kao Jugović i kao Osmanagić.Jedno drugo ništi i satire.
Tu, tu postoji međa, nema spona, sve su pokidane.
- Ima jedna spona, snažna i neraskidiva. Samo je ti ne vidiš, Tu sponu niko ne može da raskine... Ti si ta spona, ti si taj most....
Insert iz filma NOŽ
po istoimenom romanu
Vuka Draškovića
Nož je film Miroslava Lekića snimljen 1999. godine na osnovu romana Vuka Draškovića. Dogaćaji počinju u jednom selu kod Gacka gde na pravoslavno Badnje veče 1942. godine u kuću srpske porodice Jugović dolazi grupa muslimana, njihovih komšija i kumova Osmanovića. Tu izvrše stravičan pokolj cele porodice koja se bila okupila da proslavi svoj praznik, ali poštede malog Iliju, tek rođenu bebu. Njega odnesu u svoje selo i predaju ga Rabiji, čiji je muž poginuo te noći u pohodu na Jugoviće. Namera im je da Rabija odgaja malog kao svoje dete i da naprave od njega pravog muslimana koji će da mrzi Srbe. Međutim, istu noć u Osmanoviće upadaju četnici i pokolju Muslimane, a Rabija uspe da pobegne sa malim Ilijom, a četnici odnose njenog pravog sina, verujući da je to srpsko dete koje su Osmanovići oteli Jugovićima. Mali Ilija preživljava rat i odrasta kao Alija Osmanović uz Rabiju, vjerujući da mu je ona prava majka, a da su četnici odneli njegovog brata. Alija kasnije odlazi u Sarajevo na studije, ali ga sudbina njegovog brata (tj. Rabijinog otetog sina za kojeg on vjeruje da mu je brat) proganja i dalje i on odlučuje da ga pronađe. Prilikom jedne posjete Osmanovićima gotovo slučajno susreće seoskog hodžu, tajanstvenog čovjeka poznatog kao Sikter-efendija. Od njega Alija, tj. Ilija, saznaje strašnu istinu o svom poreklu... Film ističe besmisao etničkih podela i osuđuje rešavanje etničkih nesuglasica nožem...
Film NOŽ, koji sam gledala pre neko veče, je isuviše snažan i kompleskan da bih se ovde bavila onom spoljašnjom sponom verskih i nacionalnih uslovljenosti koje čoveka obeležavaju i spolja i iznutra i koji u večitom traganju za sopstvenim identitetom ide kroz život kao kroz maglu, ubeđen da je ono što misli da jeste ili nije ono što ne misli da nije, pri čemu ne može nikako da nađe svoje mesto pod ovom kapom nebeskom. “Ne traži ono što je nađeno, ne gubi ono što je izgubljeno. Sigurno je da nisi ono što jesi i da ipak jesi ono što nisi...” Nije ovde reč o ljudima iz romana ili filma, ili o ljudima koji su preživeli ovaj strašan rat, po ko zna koji na ovom isuviše dramatičnom i uzavrele krvi prožetom Balkanu, iako je između ostalog i o njima reč, ovde bih pokušala da pojasnim sebi osnovu unutrašnjeg sveta čoveka uopšte, današnjeg čoveka koji se mnogo teško pronalazi u suviše razgranatom spletu iluzija savremenog sveta, koje su ništa drugo do surogati duhovne stvarnosti. Altruizam se sve češće zamenjuje surovim egoizmom, vera u božansku prirodu čoveka zamenjuje se bezumnog gordošću palog Lucifera, dok je učenje i progresu, uprkos svim ovim strašnim ratovima, opet u usponu. Niko nikad nije bio u suštinu protiv progresa, ali osnovna čovekova zabluda leži u mogućnosti zloupotrebe svega što je čovek za čovečanstvo i u ime njega postigao. Bog je dao čoveku slobodu, ali je ona tek čovekovim trudom uz božiju milost dostižna kao mogućnost izbora, a ne kao trajna kategorija.
Opet se spotičemo o nezaobilazne korene. Ili ih u našim nastojanjima da dopremo do sebe samih, pokušavamo razumeti, raspetljati ih, ponovo pronaći u sebi, da bi omogućili svoj put ka budućnosti, celovitiji, i ispunjeniji, sa svim onim što sa sobom nosimo kroz život, da bi mogli da se ostvarimo kao ljudi i kao ličnosti.
Čovek je u stvarnosti biće uslovljenosti, iako je dobio slobodu na dar za koju mora u toku života da se izbori, njegova sudbina zavisi pre svega od mnoštva uslova iz njegovog sopstvenog unutrašnjeg sveta bića, nesvesnog sveta, koje potpomognuto spoljašnjim činiocima, dolazi do izražaja kroz mnogobrojne mehanizme ponašanja, najčešće kroz mehanizme odbrane od nadolazećih skrivenih sadržaja podsvesti, koji su za njegovo svesno biće neprihvatljivi. Još uvek ne prihvatajući svesno ono od čega je sazdan, čovek nesvesno pravi razne projekcije i racionalizuje sopstveni unutrašnji svet, da bi se sačuvao od strahova, sirove seksualnosti i agresivnosti, neprihatljivih pomisli i primisli koje se ne uklapaju u moralne vrline koje gaji ili koje su društveno prihvatljive.
Sigmund Frojd je prvi ukazao na individualno nesvesni svet čoveka i objasnio mehanizme koji u njemu deluju, a koji spolja gledano određuju čovekovo ponašanje. Lična iskustva, počevši od prenatalnog perioda boravka u utrobi majke, preko uslova odrastanja do, najkasnije, pete godine života kada se do kraja formira karakter deteta, struktura njegove ličnosti , koje čovek kroz ceo svoj život vuče sa sobom, ponakad i kao balast koji ga uslovljava nesvesno, ponavljajući tipične moduse ponašanja iz najranijeg perioda detinjstva. Dete je do pete godine života upijajući um, koji ostavlja pečat u duševnom životu čoveka.
Karl Gustav Jung je proširio to stanovište uvodeći pojam arhetipova koji su svojstveni kolektivno nesvesnom nivou koji predstavlja najdublji, najzagonetniji i najmračniji prostor ljudske psihe. Ono je univerzalni temelj celokupne ličnosti. U njemu je pohranjeno duhovno iskustvo hiljade generacija naših predaka. Upoznati sadržaje kolektivnog nesvesnog je neophodno, lekovito i spasonosno, ali istovremeno može biti i opasno, tragično, i katkad, kobno. Kolektivno nesvesno dato je pre svakog ličnog iskustva i sadrži opšte, za celo čovečanstvo tipične nasleđene forme opažanja i razumevanja, takozvane arhetipove. Oni predstavljaju ogromno duhovno nasleđe ljudskog razvoja. Oni su otisci opšteljudskog iskustva sticanog u toku hiljada godina u tipičnim, uvek ponavljanim situacijama. Zbog toga se pojavljuju u svesti pojedinca kada se ponovi jedna takva prasituacija u njegovom ličnom životu.A osnovne jedinice, sastavice transpersonalnog nesvesnog, su arhetipovi.
Leopold Sondi je uveo pojam familijarno nesvesnog, porodično duhovno nasleđe sticano i nasleđivano generacijama unazad u okviru porodične geneze, čija skrivena dinamika utiče na čovekovu strukturu ličnosti i ponašanja koja su karakteristična za njegov porodični sistem. Čuven je njegov test namenjen ispitivanju porodično nesvesnog, koji se u praksi pokazao koristan za ispitivanje ljudske motivacije, za analizu pojedinih čovekovih izbora u životu, a koji vuku korene duboko u generacije unazad sopstvene porodice. Može se reći da je ovaj sloj nesvesnog samo deo arhetipova kolektivno nesvesnog nivoa čovekovog unutrašnjeg sveta.
Sigmund Frojd je prvi ukazao na individualno nesvesni svet čoveka i objasnio mehanizme koji u njemu deluju, a koji spolja gledano određuju čovekovo ponašanje. Lična iskustva, počevši od prenatalnog perioda boravka u utrobi majke, preko uslova odrastanja do, najkasnije, pete godine života kada se do kraja formira karakter deteta, struktura njegove ličnosti , koje čovek kroz ceo svoj život vuče sa sobom, ponakad i kao balast koji ga uslovljava nesvesno, ponavljajući tipične moduse ponašanja iz najranijeg perioda detinjstva. Dete je do pete godine života upijajući um, koji ostavlja pečat u duševnom životu čoveka.
Karl Gustav Jung je proširio to stanovište uvodeći pojam arhetipova koji su svojstveni kolektivno nesvesnom nivou koji predstavlja najdublji, najzagonetniji i najmračniji prostor ljudske psihe. Ono je univerzalni temelj celokupne ličnosti. U njemu je pohranjeno duhovno iskustvo hiljade generacija naših predaka. Upoznati sadržaje kolektivnog nesvesnog je neophodno, lekovito i spasonosno, ali istovremeno može biti i opasno, tragično, i katkad, kobno. Kolektivno nesvesno dato je pre svakog ličnog iskustva i sadrži opšte, za celo čovečanstvo tipične nasleđene forme opažanja i razumevanja, takozvane arhetipove. Oni predstavljaju ogromno duhovno nasleđe ljudskog razvoja. Oni su otisci opšteljudskog iskustva sticanog u toku hiljada godina u tipičnim, uvek ponavljanim situacijama. Zbog toga se pojavljuju u svesti pojedinca kada se ponovi jedna takva prasituacija u njegovom ličnom životu.A osnovne jedinice, sastavice transpersonalnog nesvesnog, su arhetipovi.
Leopold Sondi je uveo pojam familijarno nesvesnog, porodično duhovno nasleđe sticano i nasleđivano generacijama unazad u okviru porodične geneze, čija skrivena dinamika utiče na čovekovu strukturu ličnosti i ponašanja koja su karakteristična za njegov porodični sistem. Čuven je njegov test namenjen ispitivanju porodično nesvesnog, koji se u praksi pokazao koristan za ispitivanje ljudske motivacije, za analizu pojedinih čovekovih izbora u životu, a koji vuku korene duboko u generacije unazad sopstvene porodice. Može se reći da je ovaj sloj nesvesnog samo deo arhetipova kolektivno nesvesnog nivoa čovekovog unutrašnjeg sveta.
Poredak Ljubavi ili Porodične konstelacije su fenomenološka metoda osvešćivanja predačkih i time i spostvenih potencijala, uz pomoć koje stičemo svest o sopstvenim unutrašnjim dinamikama koje su neodvojivi deo našeg porodičnog sistema. Ova metoda je nastala početkom 80-tih godina pod uticajem grupne dinamike, primalne terapije, transakcione analize i različitih oblika hipnoterapije i razvio je i prilagodivši ga savremenom terapeutskom pristupu metodološki uokvirio nemački psihoterapeut, filozof, teolog i pedagog Bert Helinger. U njenoj suštini se nalazi ideja da ljubav, energija naših različitih sposobnosti i kapaciteta da živimo radosno i potpuno, treba da teče sa generacije na generaciju, sa roditelja na decu. Zbog različitih tragedija, iznenadnih smrti, ratova, bolesti, porodičnih tajni i nesreća, taj tok biva prekinut i do nas ne dolazi puno porodično nasleđe koje nam pripada. Pomoću ove grupne tehnike mi imamo priliku da sagledamo probleme koji nas muče, naše mesto u svetu i među ljudima, na jedan nov, kreativan, oslobađajući i podsticajan način.
Sve ove i materijalistički i spiritualistiki usmerene psihologije, transpersonalne psihologije, ukazuju na postojanje jako dubokih korena porodično kolektivnog nasleđa, i večnih arhetipova, koje ima i svetlu i tamnu stranu, koja se ne može ni zaobići, ni preskočiti, a ukoliko se zaboravi ili potisne, izbijaće na povrinu pokušavajući da osvetli istinu ma kakva ona bila. Put samospoznaje je jedini ispravan put približavanja čoveka samom sebi, u pokušaju da uspostavi kretanje energija života prema budućnosti, u cilju autentičnog izražavanja samog sebe i ispunjenja sopstvenog života smislom.
Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog. - Herman Hesse, „Demijan“
Vratimo se malo junaku ovog filma Aliji ili Iliji, i njegovom besomučnom traganju za svojim poreklom, za istinama koje su ga iznutra mučile i razjedale, i njegovom pokušaju da pomiri sopstvena saznanja otkrivene istine koju nije nimalo lako nositi. Istina uvek boli, jer njena manifestacija je uvek ogoljavanje čovekove nutrine, a to je simboličan rascep maske koju čovek nosi na svom licu, Persone, lažne slike njegovog bića, nesvesno stvorene. Njega nije vodila puka želja ili radoznalost, ni majčina skrivena tuga, ni spoznaja da ima brata, njega je vodila nevidljiva sila unutar samog sebe, koja je istina sama za sebe. Koren koji želi da dobije svoje pravo mestu u biću čovekovom. Koren koji će mu osvetliti put, pokazati ona prava vrtata u sebe.
Koren koji mora da prihvati jer je njegov, jer ga nosi duboko u sebi. Svako odbijanje i negiranje porekla sopstvenih predaka je negiranje dela sebe, vodi u rascep ličnosti, podelu sopstveneog bića, razapinjanje soptvene uše. “Ne rasparuj, ne razdvajaj” kaže mu sikter efendija, “samo mali sitni ljudi to rade...” zapravo svi oni koji nisu u potpunosti shvatili šta koren za svako biće znači, da kroz njega crpimo snagu i energiju za pokretanje života, za razumevanje sopstvene sudbine, sopstvenog unutrašnjeg sveta koji nam trasira put, često i bez naše volje. Oslobađanjem istine, počinjemo da dobijamo mogućnost slobodnijeg izbora puta, skrivenom istinom, tajnom smo vezani nevidljivim nitima za prošlost i korene koje smo sasekli, često u neznanju, da su nam time sasečeni putevi energija za ostvarivanje sopstvenih potencijala. Bez korena ne možemo biti slobodni.
Sve ove i materijalistički i spiritualistiki usmerene psihologije, transpersonalne psihologije, ukazuju na postojanje jako dubokih korena porodično kolektivnog nasleđa, i večnih arhetipova, koje ima i svetlu i tamnu stranu, koja se ne može ni zaobići, ni preskočiti, a ukoliko se zaboravi ili potisne, izbijaće na povrinu pokušavajući da osvetli istinu ma kakva ona bila. Put samospoznaje je jedini ispravan put približavanja čoveka samom sebi, u pokušaju da uspostavi kretanje energija života prema budućnosti, u cilju autentičnog izražavanja samog sebe i ispunjenja sopstvenog života smislom.
Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog. - Herman Hesse, „Demijan“
Vratimo se malo junaku ovog filma Aliji ili Iliji, i njegovom besomučnom traganju za svojim poreklom, za istinama koje su ga iznutra mučile i razjedale, i njegovom pokušaju da pomiri sopstvena saznanja otkrivene istine koju nije nimalo lako nositi. Istina uvek boli, jer njena manifestacija je uvek ogoljavanje čovekove nutrine, a to je simboličan rascep maske koju čovek nosi na svom licu, Persone, lažne slike njegovog bića, nesvesno stvorene. Njega nije vodila puka želja ili radoznalost, ni majčina skrivena tuga, ni spoznaja da ima brata, njega je vodila nevidljiva sila unutar samog sebe, koja je istina sama za sebe. Koren koji želi da dobije svoje pravo mestu u biću čovekovom. Koren koji će mu osvetliti put, pokazati ona prava vrtata u sebe.
Koren koji mora da prihvati jer je njegov, jer ga nosi duboko u sebi. Svako odbijanje i negiranje porekla sopstvenih predaka je negiranje dela sebe, vodi u rascep ličnosti, podelu sopstveneog bića, razapinjanje soptvene uše. “Ne rasparuj, ne razdvajaj” kaže mu sikter efendija, “samo mali sitni ljudi to rade...” zapravo svi oni koji nisu u potpunosti shvatili šta koren za svako biće znači, da kroz njega crpimo snagu i energiju za pokretanje života, za razumevanje sopstvene sudbine, sopstvenog unutrašnjeg sveta koji nam trasira put, često i bez naše volje. Oslobađanjem istine, počinjemo da dobijamo mogućnost slobodnijeg izbora puta, skrivenom istinom, tajnom smo vezani nevidljivim nitima za prošlost i korene koje smo sasekli, često u neznanju, da su nam time sasečeni putevi energija za ostvarivanje sopstvenih potencijala. Bez korena ne možemo biti slobodni.
Zamislimo sebe, svoj dosadašnji život, lična iskustva, sve preživljeno, i svesno i nesvesno, i radosti i tuge, i sreće i nesreće, i pobede i gubitke, i sećanja i zaborave. Iza nas su naši otac i majka. Zamislimo njihov život, i sva lična njihova iskustva duboko proživljena. Iza njih su njihovi otac i majka, a iza njih opet otac i majka. I tako daleko unazad, koliko god možemo zamišljati, čak i bez ikakve slike u glavi o njihovom realnom postojanju. Ona može biti samo imaginacija, ali je ipak stvarna. Svi oni, koliko god ih ima, imali su svoje živote, svoja nadanja, svoje ideje, preživljene patnje, radosti, tuge, pobede, poraze, gubitke, sećanja, zaborave, konflikte i ljubavi. Možemo li zamisliti kolika se energija života slila u jedan spermatozoid i jednu jajnu ćeliju iz koje smo mi sami nastali? Ogromna reka sa silnim pritokama, ogromno, razgranato drvo života, sa razgranatim korenjem iz koga svaki list crpi životne sokove. Velika tajna života, skoro fascinantna i veličanstvena u isto vreme. I svaka ta pritoka davnog pretka nosi u sebi informaciju koju smo dobili mi. Odreknemoli je se , odrećićemo se dela sebe, dela svog sopstva.
A ona u sebi ima i individualne ljudske osobine, strasti, stradanja, sudbinu predaka. Ima i svoje nacionalno i religiozno biće. I svoj muški i ženski princip, Animusa i animu, i svoju svetlu i tamnu stranu, i stine i tajne večno zapisane u genomu (U biologiji, genom nekog organizma su svi njegovi nasljedni podaci kodirani u DNK) našeg porodičnog korena u polju našeg familijarno nesvesnog. Svi smo deo tog polja, što znači da su u nama pohranjene informacije kolektivnih arhetipova naše porodične linije. Ako odemo dalje, možda možemo pomisliti da je to deo akaše, opšteg kosmičkog informacionog polja. Poznato nam je da je kosmos hologram. Sistem u okviru koga postoje povezani sistemi koji u sebi imaju informacije tog polja i deluju po istim zakonitostima. Čovek je takođe sistem u kome deluju kosmičke zakonitosti - svaka ćelija tela je sistem za sebe koji takođe ima vezu sa kosmičkim informacionim sistemom i naravno sa čovekom kao sistemom. Otuda je kloniranje moguće, jer svaka ćelija ima svoje informacije koje određuju celog čoveka. Znači svaka ćelija ponaosob ima svoju memoriju i svoju inteligenciju. Naše telo funkcioniše tako što su ćelije organizovane po sistemu koji je zapisan u polju porodičnog sistema, pa stoga i stvaraju bolesna, slaba, mesta na pojedinim vitalnim organima, po ugledu na slaba i bolesna mesta u okviru sistema porodice. Na isti način se to oslikava, samo na jednom drugom nivou, nivou tela, ili nivou psihe, pa čak i mentala..... Mi smo međusobno povezani sa svim članovima našeg sitema, čak i sa umrlima, jer duše nikad ne umiru, njihov energetski zapis ostaje u polju. I mi ga nesvesno čitamo ili preuzimamo kao potku naše životne priče, na dubokom nivou nesvesnog.
Postavljajući sebi večito pitanje kako do slobode, slobodnog izbora sopstvenog života, dolazimo do ideje da ništa nije slučajno, da prema obrascima zapisanih u našem polju porodičnog sitema, u našem genu, biramo i životne partnere, biramo mesta gde ćemo živeti, profesije kojima ćemo se baviti, privlačimo čak i situacije u životu, uz pomoć kojih ćemo razrešiti dileme, konflikte, uz pomoć kojih uz veru, nadu i ljubav ćemo postati ljudi, pravedni, istinoljubivi, čestiti. Nećemo se baš tako lako zapitati, a da li na taj način rešavamo situacije koje su ostale ne razrešene daleko u prošlosti naših predaka? Jer, sve što smo kroz nasleđe preuzeli pripadalo je i našim precima: i krivice i grehe, i strahove i nade, i želje i ostvarenja. I njihovo nacionalno i religiozno biće... Samo transformacijom nasleđenih potencijala uz pomoć ljubavi možemo konačno pronaći sopstveni put.
Ako je porodica sistem, kao što smo pokušali objasniti, onda i naša nacionalna zajednica predstavlja sistem, čiji smo deo. Ako čovek ne prihvatanjem svojih svetlih i tamnih strana bića cepa sebe na delove, i gubi mogućnost da ostvari sve svoje potencijale, i sopstvenu autentičnost, celovitost, i nacionalna zajednica, ne prihvatanjem svojih istina i tajni, svojih krivica i greha, svojih pobeda i poraza, gubi zdravu osnovu da krene napred u ostvarenje budućnosti, u ostvarenje svih potencijala koje ima u svom korenu. U tome je jedina šansa. Moramo se pokajati i oprostiti, pre svega za ono što nismo želeli da budemo, a bili smo oduvek. Moramo se pokloniti svojim žrtvama, pa makar one bile i žrtve sopstvenih zabluda, moramo se pokloniti svojim precima, i zahvaliti se za bogato nasleđe koje nam samo može osvetliti put kojim kao zajednica možemo u budućnost. Alija se ne može odreći Ilije, ali ni Ilija Alije. On jedini može spojiti svoje iscepkane delove u čoveka. On je taj most. I svako od nas mora napraviti taj nevidljivi most koji povezuje provaliju između prihvaćenog i neprihvaćenog.
Autor teksta: Sfinga
A ona u sebi ima i individualne ljudske osobine, strasti, stradanja, sudbinu predaka. Ima i svoje nacionalno i religiozno biće. I svoj muški i ženski princip, Animusa i animu, i svoju svetlu i tamnu stranu, i stine i tajne večno zapisane u genomu (U biologiji, genom nekog organizma su svi njegovi nasljedni podaci kodirani u DNK) našeg porodičnog korena u polju našeg familijarno nesvesnog. Svi smo deo tog polja, što znači da su u nama pohranjene informacije kolektivnih arhetipova naše porodične linije. Ako odemo dalje, možda možemo pomisliti da je to deo akaše, opšteg kosmičkog informacionog polja. Poznato nam je da je kosmos hologram. Sistem u okviru koga postoje povezani sistemi koji u sebi imaju informacije tog polja i deluju po istim zakonitostima. Čovek je takođe sistem u kome deluju kosmičke zakonitosti - svaka ćelija tela je sistem za sebe koji takođe ima vezu sa kosmičkim informacionim sistemom i naravno sa čovekom kao sistemom. Otuda je kloniranje moguće, jer svaka ćelija ima svoje informacije koje određuju celog čoveka. Znači svaka ćelija ponaosob ima svoju memoriju i svoju inteligenciju. Naše telo funkcioniše tako što su ćelije organizovane po sistemu koji je zapisan u polju porodičnog sistema, pa stoga i stvaraju bolesna, slaba, mesta na pojedinim vitalnim organima, po ugledu na slaba i bolesna mesta u okviru sistema porodice. Na isti način se to oslikava, samo na jednom drugom nivou, nivou tela, ili nivou psihe, pa čak i mentala..... Mi smo međusobno povezani sa svim članovima našeg sitema, čak i sa umrlima, jer duše nikad ne umiru, njihov energetski zapis ostaje u polju. I mi ga nesvesno čitamo ili preuzimamo kao potku naše životne priče, na dubokom nivou nesvesnog.
Postavljajući sebi večito pitanje kako do slobode, slobodnog izbora sopstvenog života, dolazimo do ideje da ništa nije slučajno, da prema obrascima zapisanih u našem polju porodičnog sitema, u našem genu, biramo i životne partnere, biramo mesta gde ćemo živeti, profesije kojima ćemo se baviti, privlačimo čak i situacije u životu, uz pomoć kojih ćemo razrešiti dileme, konflikte, uz pomoć kojih uz veru, nadu i ljubav ćemo postati ljudi, pravedni, istinoljubivi, čestiti. Nećemo se baš tako lako zapitati, a da li na taj način rešavamo situacije koje su ostale ne razrešene daleko u prošlosti naših predaka? Jer, sve što smo kroz nasleđe preuzeli pripadalo je i našim precima: i krivice i grehe, i strahove i nade, i želje i ostvarenja. I njihovo nacionalno i religiozno biće... Samo transformacijom nasleđenih potencijala uz pomoć ljubavi možemo konačno pronaći sopstveni put.
Ako je porodica sistem, kao što smo pokušali objasniti, onda i naša nacionalna zajednica predstavlja sistem, čiji smo deo. Ako čovek ne prihvatanjem svojih svetlih i tamnih strana bića cepa sebe na delove, i gubi mogućnost da ostvari sve svoje potencijale, i sopstvenu autentičnost, celovitost, i nacionalna zajednica, ne prihvatanjem svojih istina i tajni, svojih krivica i greha, svojih pobeda i poraza, gubi zdravu osnovu da krene napred u ostvarenje budućnosti, u ostvarenje svih potencijala koje ima u svom korenu. U tome je jedina šansa. Moramo se pokajati i oprostiti, pre svega za ono što nismo želeli da budemo, a bili smo oduvek. Moramo se pokloniti svojim žrtvama, pa makar one bile i žrtve sopstvenih zabluda, moramo se pokloniti svojim precima, i zahvaliti se za bogato nasleđe koje nam samo može osvetliti put kojim kao zajednica možemo u budućnost. Alija se ne može odreći Ilije, ali ni Ilija Alije. On jedini može spojiti svoje iscepkane delove u čoveka. On je taj most. I svako od nas mora napraviti taj nevidljivi most koji povezuje provaliju između prihvaćenog i neprihvaćenog.
Autor teksta: Sfinga
Нема коментара:
Постави коментар