I
Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji?
Zakrite oči svoje, zvezde i stvari; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno me stid peče kroz moje oči.
Šta imate da vidite? Drvo života, koje se smanjilo u trn na drumu, te ubada i sebe i druge. Šta drugo - nego plamen nebesni zaronjen u blato, te niti svetli niti se gasi?
Orači, nije glavno vaše oranje no Gospod što posmatra.
Pevači, nije glavno vaša pesma no Gospod što sluša.
Spavači, nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi.
Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera no jezero je glavno.
Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu?
O zvezde i stvari, ne gledajte u mene no u Gospoda sa očima. On jedini vidi. U njega gledajte i videćete sebe u domovini svojoj.
Našto vam gledanje u mene: u sliku izgnanstva svoga? U ogledalo svoje žurne prolaznosti?
Gospode, lepi ubruse moj, optočeni zlatnim serafimima, spusti se na mene kao veo na udovicu, i pokupi suze moje, u kojima vri žalost svih Tvojih stvorenja.
Gospode, lepoto moja, dođi mi u goste. Da se ne bi stideo nagote svoje. Da se mnogi žedni pogledi, što padaju na mene ne bi vraćali doma žedni.
XIII
Ti ne tražiš mnogo od mene, ljubavi moja. Gle, ljudi traže više.
Obmotan sam u debeli obmotač nebića, što zaklapa oči duše moje. Ti samo tražiš, da duša moja skine sa sebe magloviti obmotač i otvori oči prema Tebi, silo moja i istino moja. Ljudi traže, da se duša moja obmotava sve gušćim i sve težim obmotačima.
O pomozi mi, pomozi mi! Pomozi duši mojoj da dođe do slobode i lakoće; da dođe do lakoće i vazdušnih krila; da dođe do vazdušnih krila i ognjenih kola.
Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Priče se prelivaju u priče, kao glatko lice moga jezera iz boje u boju. Gde je kraj bojanom prelivanju vode pod suncem, gde li kraj prelivanju priča u priče?
Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Ti si to slovo, slovesni Bože. Ti si taj moral svih priča.
Što zvezde pišu po nebu, to trava šapće po zemlji. Što voda struji na moru, to oganj burla pod morem. Što angel zbori očima, to imam viče na kuli. Što prošlost reče i uteče, to Sada veli i beži.
Jedna je suštnost svih stvari; jedan je moral svih priča. Stvari su bajke o nebu. Smisao Ti si svih bajki. Priče su Tvoja dužina, širina. Kratkoća Ti si svih priča. Grumen si zlata u bregu kamena.
Kad ime Tvoje izrečem, sve sam izrekao, i više
nego sve:
Ljubavi moja, pomiluj me! Silo i Istino moja, pomiluj me!
XXXIV
Ljubav me čini Bogom, a Tebe, Bože, čovekom.
Gde je jedan, tu nema ljubavi. Gde je dvoje ujedinjeno, tu je samo prizrak ljubavi. Gde je troje ujedinjeno, tu je ljubav. Tebi je ime Ljubav zato što Ti je ime Jedinstveno Trojstvo.
Da si jedan, Ti ne bi bio ni ljubav ni mržnja.
Da si dvojstvo, Ti bi bio neizmeničnost ljubavi i mržnje. Ali Ti si trojstvo, zato si ljubav, i u Tebi nema tame ni naizmeničnosti.
Ljubav ne zna za vreme i prostor. Ona je van vremena i van prostora. Za nju je jedan dan kao hiljada godina i hiljada godina kao jedan dan.
Kad sam spojen s Tobom ljubavlju, onda ne postoji nebo i zemlja, - postoji samo Bog. Niti postoji onda ja i ti, - postoji samo Bog.
Ljubav ima tri ipostasi: devičanstvo, poznavanje i svetost. Bez devičanstva ljubav nije milost no zemaljska sebičnost i strast. Bez poznanja ljubav nije mudrost no ludost. Bez svetosti ljubav nije moć no slabost. Kad se ujedine: strast, ludost i slabost, onda postaje pakao, koji đavo naziva svojom ljubavlju.
Kad je duša moja prečista devojka, i svest moja jasnovidna mudrost, i duh moj životvorna svetost, onda sam ja ljubav, koja se poklapa s Tvojom ljubavlju. Kroz ljubav ja vidim Tebe kao sebe, i Ti vidiš mene kao Sebe.
Kroz ljubav ja ne gledam sebe no samo Tebe. Kroz ljubav Ti ne gledaš sebe no samo mene.
Ljubav se žrtvuje, i ne oseća žrtvu kao davanje no kao dobijanje.
Deco zemaljska: reč je najduža molitva.
Postoji li zemaljska ljubav, pitaju me susedi? Onoliko isto koliko i zemaljski Bog! Zemaljska ljubav, kao i sve zemaljsko, samo je san i gatka ljubavi. Koliko idoli liče na Boga, toliko zemaljska ljubav liči na Ljubav. Koliko dim liči na plamen, toliko vaša ljubav liči na božansku ljubav.
Kad razmenite zlatnik u groševe, vi ne nazivate groševe zlatnikom no groševima. Zašto onda ljubav božansku, usitnjenu i samlevenu u pepeo vremenom i prostorom, nazivate ljubavlju a ne pepelom?
Gospode, udostoj me ljubavi, kojom Ti živiš i život daješ.
Udostoj me ljubavi Tvoje, Gospode, i biću slobodan od svih zakona.
Useli ljubav Tvoju u mene, i ljubav će me useliti u Tebe.
Vladika Nikolaj Velimirović
Нема коментара:
Постави коментар