петак, август 12, 2011

AMBLEM TAJNOG PISMA SVETA - Belatukadruz



Leonid Šejka

Посвећено дрво


Написао сам следеће (у књизи “Посвећено дрво”):

“...Није дошло време да погинемо, него да видимо ко је какав.
Није ми жао на мало, већ на заборављено.
Није за свињу од кадифе седло.
Није коме је речено, већ коме је суђено.
Не може васкрснути ко није умро.
Не ваља пљувати па лизати.
Мука иде по људимA. Мука душе не вади, но суђен дан.
Сећам се риба крупних у плиткој води: брзо ја замуте.
Много смо имали књижевних мува:
и свака је орала волу на рогу стојећи.
Повест нашег издаваштва и наше књижевности је повест волова и мува.
Много је наваљеника, горих од крвника.
И свисе муче као ђаво у плиткој води...
И сви су мудрији кад ћуте...
Мудри ко лисице, ко Латини. Мудре будале. Мртвом су курјаку репину мерили...
Злато се у ватри пробира, а човек у несрећи.
Одсвоје несреће правили су туђе несреће...
Постали су чувени, јер се зло даље чује него добро...
Има међу њима врло великих. Да сваког од
њих обесе, донео би кући вешала...
Зашто на те гробове неопојане даље трошити речи?
Препустити их треба Граматици дрвеној мотици.
Та грдила, те невернике, кривоклетнике и изроде.
Родила их је највећа суша на српским њивама, у српском, завичају,
па су постали геxави, геxавији од прасади пуних глиста...
ЗАВЕТИНЕ су призивале пљускове, оне хиљадугодишње пљускове,
и муње, што су се повукле као бубашвабе у рупе од светлости...
призвале су их, не ради себе, него ради дрвета родних, плодних...
Призвале су одгонетке бића и битисања...
Сада Крстоноше опет могу да крену у поворкама у обилажење сваке куће,
сваког болесника, сваког усамљеног и посвећеног дрвета...

3. март 2002. Београд...”




Leonid Šejka


Ко тврди да има чега нема, тај нема ни оно чега има.
Ко говори истину, не умире од болести.
Ко лако ређа туђе мане, још лакше заборавља своје.
Без истине, заиста, нема ни праве речи.
Сваки пут има своју цену.
Ко се предао сујети да га она зароби, доживеће да га она и сахрани.
Ко се злу, или лажи, на време не супростави, нека се нада већем злу.




Исидора Секулић мислила је ове мисли:“Свака духовност захтева огромну унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва (...) Литература захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику”. “Област субјективног затвара у себи антрополошке и психолошке појаве; област објективног појмове правде и морала; а апсолутно у духу чине елементи религије, философије и уметности.” / “Свако естетско усхићење, и свака животна радост има и акценат молитве, и скрушености над меланхоличним одређењима земног живота. Меланхолија је света, она води у мир религиозни.” / “Оно што у високој поезији и прози тежи у моралну сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал.”

“Еванђеље лепо тумачи : то су они таленти које Бог сваком понаособ даје, и које свако понаособ има да врати у колектив. А срди се бог ако неко врати таленте неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради, и других људи ради”.




Погледајмо, сва та растојања у култури и поезији Срба 20. века, сва та растојања од туге до радости, од смрти до бесмртности, чиме су условљена. Критичари и антологичари и при крају 20. века о томе - ћуте. Не изјашњавају се. Мени то уопште није чудно. Не чуде ме ни толики превиди, ни неоправдан заборав.

Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се "величине" постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његовo осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно...

Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно - историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да, на крају, у страшним мукама, издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак мојих књига Несебичног музеја, али и Религије поезије I - II, где ја - тврдим - нисам са философима, естетама и другима, који лутају каравном по бескрајној пустињи...


Sergej Aparin


Што се пак тиче тога - шта је истина, близак ми је Шестовљев одговор на то питање: “Говорити камењу у нади да ће оно повикати теби као св. Беди - амин? Или животињама, рачунајући на то да ће их твој дар очарати - јер некада је Орфеј имао такав дар - и да ће те оне разумети? Људи пак, највероватније, неће то ни чути: они су тако заузети - они праве историју - зар је њима до истине? Сви знају да је историја много важнија од истине. Одатле и нова дефиниција истине : истина је оно што пролази мимо историје и што историја не запажа”
( стр. 404).

Лав Шестов подсећа и на Платонову тврдњу да су “стари људи били бољи од нас, да су били ближи Богу. Изгледа да је то истина”. Зашто се присећам при крају ове књиге - Шестова? Због његовог запажања о успесима и неуспесима? Хиљадугодишњи напори људскога ума нису људе приближили последњој истини, вечним изворима бића, постојања. “Али, та хиљадугодишња узалудна борба људске душе и вечне тајне, која ни до чега довела није па је стога многи сматрају напрасном, може да послужи као залога да неуспеси који се филозофији догађају неће обесхрабрити људе ни у временима која долазе”, вели Шестов. И додаје да “метафизика “по самој својој природи” неће, и није ни дужна, да даје истине које су обавезне за све. (....) тражећи извор бића - постојања метафизика није нашла општу и нужну истину - позитивне науке су,  истражујући оно што је из тог извора потекло, пронашле много “истина” “.

Зашто мистификује “Влашку гозбу, 1 -3”? Док сам ја писао “Литургију”, “Ујкин дом” и “Влашку гозбу”, С. И. је писао “Како ми је жаба улетела у уста” и “Кад смо сви били Тито”, етц. И подстицао је друге писце да пишу књиге без “историјске горчине, наноса смутних времена, обрачуна са идеолошким табуима и заблудама”? - Лаж и дрску реч прати и дрски чин. Постоји књижевно мешетарење, којем се коначно неко мора супроставити. Док погађа неког другог, и највеће зло не изгледа опасно. Дело се само собом најбоље брани. Пред њим су, пред Делом, све инсинуације и лажи, вицеви, плитак поточић дечје памети! Кад мистификује, кад измишља, кад робује греховима прошлости, кад покушава да симулира говор чињеница, говор истине, да би победио, пред временом увек испадне нешто друго, неочекивано. 

Време никога не штеди и време даје задњу реч. Во се познаје по јарму, коњ по седлу, а очајни и промашени књижевни критичар по глупим вицевима. Дело и писац се од злих критичара бране, као воћка од воћке, гранама. Читаоци који су читали споменуте романе, знају, да су они прожети -да се послужимо речима Шестова - новом дефиницијом истине :” истина је оно што пролази мимо историје и што историја не запажа”. Зашто пише свашта? Ко за свакога говори и пише свашта, сам је ништа, зна наш народ. Онај ко то чини, мора да зна и за последице, тј. Ко вука хоће да шиша, томе маказе остају у руци! Варајући друге, сумњиви уредници часописа и још сумњивији критичари, варају и себе. Бруку треба жигосати. Јер, понављам, брука се заборави ако се о њој не говори и не пише. Ако се књижевно мешетарење и насиље не обузда, прераста у злочин. Кад један писац нема да каже ништа ново - боље да ћути, него да псује! Ако реч бившег књижевног критичара не може да увери, Дело може! Кад неко лаже о главној ствари, зар је важно да ли говори истину о споредној? Ако су романи “Доктор Смрт” и “Влашка гозба, 1 - 3” осолили, зашто неко који хоће да увери нас или неке друге људе да има грам части, досољује? Ми не доводимо у питање критику; али ако свако има право да просуђује, тиме није стекао право да пресуђује! Када један књижевник не зна куда иде, најбоље је да крене испочетка!...

Ђаво што задоји ни свети крст више не одвоји! Коме је лаж начин битисања, за њега је проблем истине хипотетичан. Ти који су писали и говорили онако, а данас овако, сутра и прекосутра ће говорити и овако и онако. Грех прошлости оптерећује нашу књижевну критику. Грех прошлости носи садашњост и плаћа је будућност... 


Pročitati više:

Izvor: Амблем тајног писма света

 

zaštitni znak ZAVETINA




 Doktor Smrt

Било је Срба у 20. веку који су имали мисао, мислили, али мисао многих није „уронила“ у СВЕМИСАО, па према томе, није излечила себе од свих рана задобијених по урвинама,(8) није исцелила себе од свих болести, и није спасла себе од свих смрти, од очајања, скептицизма, релативизма, позитивизма, вампиризма и свих маскираних облика демонизма. Велимировић – прекумановски интелектуалац и богослов, филозоф – знао је разлику између Свечовека, над-човека и под – човека. „Свечовек је распети Бог у свему“, каже Велимировић.(9)


Зна се како је завршила трагично Исидора Секулић, и ко је томе био узрок, и лепо је што се њена дела праштампавају, али се при том заборављају и многи други стварни горостаси. Јер они други који су испливали нестајањем прекумановских интелектуалаца, међу којима има толико узурпатора, заклонили су хоризонт и будућност Србије и њене културе и уметности, уз помоћ својих Доктора Крви.

У ствари, у другој поливини 20. века  царовао је један други Доктор: ДОКТОР СМРТ.(10)

Дошло је време да се баци светлост, да се обасја снажним снопом светлости и речима истине, речима које се не могу повући. Да се обасјају  светлошћу све српске урвине, а понајвише урвине 20. века, нарочито урвине друге половине Намтнога века и трагичне политике, урвине отуђене културе, урвине личности тобожњих „великана“, урвине  „прогреса“, урвине истина – најболнијих и најдубљих истина. Урвине свих оних чудовишта која су почела да израњају, испливавају и да се намећу; свих српских вампира и вампировића! Ми Срби се морамо суочити са најдубљим истинама о себи, са „урвинским проблем“, а једини Србин, који је дословце употребио ове изразе у 20. веку, беше један богослов (Ј. Поповић), кога су они други тобожњи српски интелектуалци доживотно прогнали у егзил манастирске самоће. - Izvor: pročitati više


Originalni kamen - SIMBOL

O laganju

...Или лаже, зато што и сви други лажу? Или можда лаже јер је повређен? Код других народа, у већини случајева, лажу само ниткови - како вели Достојевски. Ниткови “лажу због практичне користи, што ће рећи директно с поквареним намерама...” А у Русији лажу - вели даље велики писац - “из чиста мира, људи уважени и с поштовања достојним циљевима”. Достојевском је 1873. године “изненадно постало јасно да је у нас у Русији међу образованим људима немогућно наћи човека који не лаже. То је зато што у нас могу да лажу и веома поштени људи”.

Руско “лагање” подсећало је Достојевског “на чињеницу” да се Руси стиде “себе самих. Заиста, сваки од нас носи у себи неко урођено осећање стида због себе и свог сопственог лица, и чим се нађе у друштву, Рус се труди да буде неко други а не он сам, и свакојако настоји да добије и неко друго лице - а да оно своје у том моменту сакрије”.

Српско лагање је слично руском. Нарочито међу књижевним олошем постоји природна склоност ка извртању, лагању и надлагивању, потреба да се сакрије оно своје од Бога дато лице и да се начини неко друго, туђе, несвоје. А све је то због комплекса – дубоко усађеног убеђења да су лице и важност коју, у датом случају, дати индивидуум има, ништавни, чак комични, па је изгледа потребно узети неко друго лице, арлекина, пеливана, или ликвидатора по кратком поступку; тако да га свет не препозна. Достојевски је уочио једну веома карактеристичну црту свог тог рђавог стида због себе, и свог тог подлог негирања себе, који у већини случајева представља нешто несвесно, конвулзивно, несавладиво; приметио је да се у својој свести Руси – чак и највећи негатори међу њима - “никако не мире лако са својом ништавношћу, и обавезно захтевају поштовање према себи: “Та ја сам у свему као Енглез”, расуђује Рус, “па, према томе, и мене би требало поштовати, јер све Енглезе поштују”. Два века се изграђивао такав тип према обавезном принципу који је тада прокламован у нашем друштву: никад и ни по коју цену не бити свој, узети друго лице а на своје пљунути, стидети се себе и трудити се да не личиш на себе - и резултат је био потпун..” Елем Рус је желео да што пре постане Француз или Енглез, “како би и њега у свему прихватили за таквог који се нигде и никад не стиди свога лица”...
Izvor: pročitati više





Нова осећајност 

Па, ако сам разумео на прави начин питање, ко је овде задовољан утицајем књижевних часописа? Много веће дејство на кратки рок изазове неки жути лист, жута штампа уопште, са својим крупним бомбастичним насловима на насловним страницама. Или, рецимо, нека тв емисија, риалити шоу, где неке индивидуе наједанпут постану јунаци дана и ноћи. Па ипак, камера има моћ да у неочекиваном тренутку ухвати неки од тих ликова, који би били природни у хорор филмовима. У том агресивном свету шоубизниса, данас, овде и другде, а посебно у земљама које су се заглибиле у неправедним транзицијама,  том зверињаку, књижевни часописи су последњи мохиканци. Моју етику као уредника, оснивача и покретача књижевних часописа, једноставно је изразити: не увећавати никад намерно патњу, опсег патње; покушај да учиниш нешто од свог талента и енергије, а нарочито од талента оних који долазе. Ја видим да ће доћи једна друкчија књижевна генерација. У мојим часописима речи душа, бог, религија поезије – нису забрањене речи. Надам се да моји часописи могу омогућити нову осећајност, живот без заблуда о прошлости ибудућности. Валери је говорио:“Погледај то што те окружује, оно садржи све облике онога што ће бити, тако да те оно што ће бити заиста дирне“. И кад смо већ код Валерија, ја не очекујем ни превише ни премало од новопокренутих часописа.  

Најбитније је, валеријевски речено, „досегнути извесне унутарње тачке, исцрпсти оно што је било посебно универзално у том човеку; - и штавише, навести на размишљање неке; и у повољној прилици, утиснути ту и тамо свој траг у песку пустиње помало по страни од стазе измешаних корака“....    Izvor: pročitati više



 dvodupla materica bezdana

Iz okruga prašine i paučine

Duh je gospodar obnovljenja, podložan je reinkarnaciji. Veliki duh je neuništiv… / Jugoslovenski i srpski oficijalizam, šta je to? Malovaroški svet. Najveća zasluga jugoslovenske revolucije je formiranje malovaroškog sveta, omasovljenje toga sveta… Malovaroški svet se širi kao poplava i preplavljuje mnogo toga, čak i enigme, drugu Srbiju./ Evo naše filosofije: mi smo nemoderni, skrajnuti, na suvom; oko nas teče mutna reka malovaroška, sa klobucimaa pene… /

 Mi ne pripadamo nikom drugom, do sebi, zemlji druge Srbije, drugačije, koja se truje neodređenošću hladnog negodovanja, zbog poplave svega i svačega, čiju će torturu podnositi najmanje onoliko koliko je do danas proteklo vremena od oktobra 44. Taj period je dug i ponekom čoveku će se učiniti duži od polustoleća!To je razdoblje teže od stene, kamene gromade, snežne planine, koja će sama sebe povući u provaliju i nepostojanje, kad za to dođe vreme. Strašno je što sve češće vidimo kako mnogi propadaju, i što niko više ne može ništa učiniti da zaustavi taj proces i spase barem ponekog od pogibeljnog utapanja…Svega se bojimo: kretanja, razgovora, onih Bodlerovih prokletnica, radosnih mrtvaca i truleži u društvu, i ljubavi prema laži, i oholosti, i ljupkih sutona, duha nametačkog i bolne nestrpljivosti, nasrtljivosti.

Kome ovo sve pišemo?

Eventualnim čitaocima, nepoznatima? Drukčijem pokolenju koje će jednom doći?Ili onom vršnjaku, lutalici, što se u suton penje kamenim nogostupom u visinu, gde je kamen obrastao mahovinom; ili đaku-pešaku što silazi sa planine niz breg plav od procvetalih jorgovana? / Ili onima što veruju da je moguće izjednačenje života i umetnosti? život i umetnost su dve sasvim različite stvari po poreklu, cilj je njihovo izjednačenje: da umetnost postane život, a život umetnost. Jer to je ono najviše u postojanju…  Izvor: pročitati više




О књижевним илузијама

Чини се,  када је реч о  писању књиге    о књижевним илузијама, да пред њеним  писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних фатаморгана и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и свачим, као стари Грци. При том, тај писац  не сме бити вулгаран, као претходници књижевни критичари и историчари. Вулгарност није фамилијарност, као што је Винавер запазио, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат. Тај писац не сме бити вулгаран ни са самим собом, ни са Наметним веком и његовим протагонистима, јунацима, песницима, књижевним критичарима, историчарима. Јер  то је једини начин да буде интиман са Истином, са стварним проблемима и развојем српске поезије у 20. веку…Izvor: Pročitati više




М. Л. Белатукадруз: 
БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I (1969 - 2009)


Сада, када сам пошао том стазом, намера ми је да кренем оданде, где сам добио прву своју бележницу (од девојке која је писала песме потајно и можда била заљубљена у мене, у најпогрешнијега). Тада сам носио препознатљив бели џемпер и маску неке туге, можда туге младића заљубљеног у нешто неодређено и далеко, а понајвише у будућност, можда баш ову која ми се приближава тек после четрдесет и више година...Појма немам шта је било са том девојком, али бележницу сам сачувао, испунио, и она је прва у низу, који је подугачак. Хтео бих да кренем оданде, и знам, мораћу да се сетим толиких ствари које сам заборавио, да бих стигао довде. То је нека врста робије на коју се унапред пристаје, зар не? Јер ако и када будем стигао дотле, то довде више неће бити довде, него пребачај...зар не?

Изводи из бележница и дневника, 1- pročitati više

 

četvorodupla materica bezdana
Гетсиманија

Сви се праве као да су све заборавили, свој живот пре свега, своја дела и недела. Врви од малих и великих прозелита!

Сетио сам се нечега, најневажнијег детаља на свету, раздобља када сам имао око пет – шест година – путањице преко неограђене порте месне цркве према гробљу у Поточићу.

Сећање је нејасно ; није то врбица, нису то ни бокори јасмина, ни мачка, ни пољски миш, ни Фаникин петао, ни врба, ни трешња, већ виноград и по њему – леје лука.

Знао сам пут до нашег малињака у близини гробља, и одлазио сам њиме и враћао се : путањицом покрај месне цркве, путањицом која је понекад била засута, као снегом, опалим цветом белог багрема…

*
Ава, Оче, све је могуће теби ; пронеси чашу ову мимо мене ; али опет не како ја хоћу него како ти. Тако је говорио Онај чија је жалосна душа до смрти. И нико није остао крај њега и бдио.

Зар не могоше ни један час пробдети сведоци, ико?

Спавају изгледа – сви, 
иако је дошао одсудан час , 
ево, Син Човечији предаје се у руке грешника.


Izvor: pročitati više





Има једна Сиоранова мисао коју ћу поново цитирати: 
» "Извори" неког писца, то су његови стидови; 
ко их не открива у себи, посвећује се плагирању или критици».  
M.L.Belatukadruz




Priloge odabrala: Sfinga
iz bogate zbirke tekstova edicije ZAVETINA



2 коментара:

  1. Зашто мистификује “Влашку гозбу, 1 -3”? Док сам ја писао “Литургију”, “Ујкин дом” и “Влашку гозбу”, С. И. је писао “Како ми је жаба улетела у уста” и “Кад смо сви били Тито”, етц. И подстицао је друге писце да пишу књиге без “историјске горчине, наноса смутних времена, обрачуна са идеолошким табуима и заблудама”? - Лаж и дрску реч прати и дрски чин. Постоји књижевно мешетарење, којем се коначно неко мора супроставити. Док погађа неког другог, и највеће зло не изгледа опасно. Дело се само собом најбоље брани. Пред њим су, пред Делом, све инсинуације и лажи, вицеви, плитак поточић дечје памети! Кад мистификује, кад измишља, кад робује греховима прошлости, кад покушава да симулира говор чињеница, говор истине, да би победио, пред временом увек испадне нешто друго, неочекивано.
    Да, опет бих ово поновио. Тоном писца-критичара.

    ОдговориИзбриши
  2. Здраво пријатељи, ја сам Наоми Самуел, нова сам овде, не знам како ствари овде функционишу, али прочитао сам добре коментаре овде и додаћу мало свог живота јер ће многима бити од користи нас овде, тражећи одговоре и односе за решавање проблема. Била сам у вези са Самулом четири године, он је раскинуо са мном, све сам урадила да га вратим, али све је било узалуд, толико сам га желела због љубави коју имам према свом мужу, питала сам га о свему сам обећавао, али је он одбио. Објаснио сам проблем мог односа са колегиницом на послу и она ми је предложила да радије контактирам љубавника који би ми помогао да направим љубавну чаролију да вратим мушкарца кући, али ја сам жена која никада није веровала у магију, имала сам нема избора, покушао сам, контактирао сам чаролије и рекао ми је да нема проблема да ће све бити у реду за три дана, мој бивши ће ми се вратити за три дана, др апата је бацио чини у ваздух и свака друга правописна амајлија у његовом храму у моје име усред ноћи. Зачудо, други дан је био око поднева. 16.00 Звали су ме са непознатог броја, звао ме бивши муж, била сам толико изненађена што сам се јавила на телефон, видевши да је то мој муж, дуго смо разговарали и само је рекао да му је жао . јер је све било погрешно, рекао је да жели да му се вратим да ме воли још више. Био сам тако срећан и отишао сам код њега, како смо почели да живимо срећно до данас. Од тада сам обећао да ћу своје добре вести поделити са љубавним играма које савршено раде без икаквих нежељених ефеката. Имам снажну намеру да неко кога знам да има проблеме у вези може бити од помоћи таквој особи тако што ћу јој упутити једину праву и моћну проверу правописа која ми је помогла да решим свој брачни проблем. емаил:драпата4@гмаил.цом можете му послати имејл ако вам је потребна помоћ у вези, можете га контактирати на ВхатсАпп и Вибер на овај број: (+66 81 302 8552)

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...