понедељак, фебруар 06, 2012

VELIKA JE STVAR U ĆUTANJU - Isidora Sekulić


Ko lepo govori, moćan je zemaljski, 
ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski

Isa  Marcelli

(...) Ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije. Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. To je ono Hristovo "ostavi sve". To je ono Tome iz Kempisa: "zatvori vrata sa sobom... ostani u ćeliji". Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku. Govorom se kažu velike, važne, divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. A zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati. Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik. Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima, sa  očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština. Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.

(...)
Ograničen si čoveče! Materijalno si mnogo više ograničen nego duhovno čoveče! Što god pronađeš, materijano je, ne duhovno! A što materijalno pronađeš, na zlo navodiš. Ti na zlo navodiš energiju u vaseljeni, energije sunčanih atoma proizvode svetlost u toplotu, život, a ti energijom atoma pre svega drugog ubijaš. Čuvaj se da ne izazoveš vaseljenu da ona jedared ne moradne posredovati da napravi red u toj tamničici gde se ljudi neprestano istrebljuju. Čuvaj se da energija ne razbije neke atome čije će energije potražiti račun u ime anagogočno koje će te energije navesti na to teško ispaštanje na čoveka gordog stvaraoca i i gordog ubicu. Čuvaj se da ne moradneš pisati novu Bibliju mesto one stare kojoj se tako rado smeješ. Ili što još gore: čuvaj se, da po volji vaseljene, ne postanemo tako opet malobrojni i slabi da ćemo braću svoju morati tražiti među sasvim niskim bićima. Čuvajmo se da nam kornjača opet ne postane božanstvo, a čovek njen sveštenik.

Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Isidora Sekulić

Isa  Marcelli

Iz rukopisa Isidore Sekulić
izvor: digitalna biblioteka

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...