REČI IZ OSAME - Momčilo Nastasijević

Leszek Bujnowski

Reči iz osame

1

Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,

Dnevi svoje zamračim
blesne videlo Boga.

2

U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.

Pepeo vetri me veju,
ostane žar.

3

Bezdoman,
topli nudim kut.

Besputan,
daljinama povedem na put.

4

I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.

Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.

5

Bezdetan,
na istinu grem.

Sinovi prate me
i kćeri. 

Leszek Bujnowski

Put

1

Jer gazilo se tuda,
jer gazilo,
i neboga, evo,
stopa utabava; -
nema traga.

A žedniji hodim sve,
a hode; -
u nedohvat je,
eto to užasava.

2

Hodim, i hode,
a na svaki bat
kameni kora
po nedohvat – blagu.

Od biser-žeđe,
tragom u netragu,
školjka na školjku
tvrdnu očajanja.

3

Hodim, – ni traga.
Il trag bi,
ludi da težak bat
stvrdla ova zdruzga utabanja.

I životom to da brizne svaki kut,
putu zdruzgati je stopu,
stopi put.

4

Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.

5

Hodim,
jer hodilo tuda.

Zaludu stazi te krivuda,
plavetnoj zaludu meti
te obriče čuda;

hod ovaj samo će doneti,
bez jeseni zimu,
leto bez proleti.

6

I znam,
i ledi me znanje, -
šturo je ovo,
stopa u stopu tkanje.

I jalov plamen,
samu kad ne sprži srž; -
jadovan mraz,
kad ne stroši se kamen.

7

Hodom to u nehode
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.

 Momčilo Nastasijević