уторак, јануар 15, 2013

У ПОТРАЗИ ЗА ДОБРОМ ПЈЕСМОМ - Мирослав Б. Душанић






У ПОТРАЗИ ЗА ДОБРОМ ПЈЕСМОМ

Добра пјесма не почиње изненадним криком
нити прекомјерним изливом среће
она тиња незаустављиво
и слива се као позно-јесенска киша
или први сунчеви зраци
лагано и упорно
и траје
она не подноси наглости и трзаје
добра је ако се рађа без царскога реза
и не тежи да буде атракција
саткана од милозвучних ријечи
уредно сложених у низове
и букете миришљивих и егзотичних олеандара
јер ријечи не подносе рамове
уоквирене су болесне и непредвидљиве
као и животиње у кавезима.

Добра пјесма није никада коначна
она је рана која стално крвари
и не зараста
она сатире и држи данима и годинама у бунилу
и грозници
за њу нема лијека нити је пронађен
нити ће га икада бити
њу ни вријеме не може да прогута
а камоли човјек
док се низ грло спушта
она се брани
горчином изговореног или слашћу
као кост испријечи
и задире дубоко у ткиво
док га не угуши.

Добра пјесма остаје најчешће ненаписана
загуби се у пролазима
и вреви дана
или у неприступачним угловима ноћи тихује
дуго ишчекујући мјесец
можда нешто друго
нешто треће
универзално
она још није написана
и мало ко ће моћи да је изговори или напише
добра пјесма је привилегија
и награда богова
која се брижно чува
и дубоко у душу гнијезди
јер се из живота удише.





МОТИВ

старим и можда баш зато у ноћима пуног мјесеца
кад се свјетлост на крошње и кровове слива
ја јој се обрадујем
ја је благосиљам
дрхтавим рукама убирем и пластим испод јастука
за дане моје суморне и хладне
који ће сигурно доћи
уз хук вјетра и немирне птице




БЕСКОНАЧНО ЈА

да ли ја то путујем из овог града
с вртологом носим
ужарене очи свих ових жена

можда уз сијевање и грмљавину
наручујем свјеже венус шкољке
што више тим сланија моја уста

између кућа осамљен олујно се
спуштам до жељезничке станице

да ли ја то остајем у овом мјесту
као једна избачена фотеља
ишчекујући сметларе

можда још једно писмо пишем
сједим у углу
с једним још-сам-овдје-погледом

безобразно једну жену грлим
и дуго у ноћ плешем




ДОК САМ ЈА БИО ТУ

Она је стражарила тихо као сјенка
Пред мојим вратима
Брижно погнута.

Она је била бедем
Самац
У зрцалу мјесеца.

Расуте звијезде је упорно збрајала
И у њедра свјетлост и топлоту
Пластила.

И нага се свјежим копривама
Подавала
Исконски ритуално.

Цијеђ од чемерике справљала
На свој древни начин
И  испијала да не би заспала.

И све је радила с ватреном
Жестином
Само да бих ја мировао.

Негдје пред зору је расплела косу
И тихо јецала
Тужбалицу.

Из даљине и сасвим близу
Дивљали су бубњеви и
И плакала  дјеца.

Стварно предуго
Али
Шта сам ја ту мог'о?




ДВА НОКТУРНА

1.

Кућа –
Нико да отвори врата
Јер ја нисам ту

Јесен је у птичијем гнијезду
И самоћа свуда поред
Пута

А пут је дуг


2.

Кревет –
Сакупљам посљедње лишће
Тражим оно чега нема

Тама капље
Здесна и лијева
Гнијезди тугу у мене

А све остало је случајност




ТРИ СРПСКА МОТИВА 

1

Растјерано јато птица
И сунце које увијек
Залази
Човјек ћути и чека
(Неког ко не би само заузео његово мјесто
Већ и идентичну перспективу)
Над њим мрачни облак
Као оштрица ножа


2

Спушта се ноћ као глува кучка
У њој сто од храстовине лебди између пода
И таванице
Човјека нема
(Отишао је
А да друго вријеме није ни дочекао)


3

Ослушкујући кишу у ноћи једног новембра
Непознати људи опуштају мишиће
У нашим креветима
(Купимо своје сјенке и одлазимо неповратно
док нам црви изједају душе)



Мирослав Б. Душанић 






Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...